PIŠE: Darko
Jovanov
REŽIJA: Rob Reiner
Ne
tako davno, u državi koja više i ne postoji – jedna od onih naših, zaboravih joj akronim – postojao je jedan televizijski
program koji je nedeljom oko deset izjutra prikazivao filmove o deci i za decu.
(Danas je taj kanal, kao i kompletan medijski sistem u nas, samo trunka onoga
što je nekada bio; iako i tada beše nesavršen.) Pošto bi se izvrtelo sve za šta
su se, tijeh teškijeh godina, mogla kupiti prava, usleđivale su reprize, višestruke,
neumorne, uvredljive za prosečnog dečarca željnog novih avantura, kakav beše i
gospodin koji prekiva i prestrojava ove redove. Sad, negde između sedme reprize
Blutovog crtaća All Dogs Go To Heaven
i trećeg prikazivanja Gunisa, urednik
filmskog programa umeo je da umetne i film o kome ću danas štošta iskuckati –
ali sam ga ja, zbog ovog ili onog razloga, uvek propuštao, te smo obojica (i film, i ja)
morali dočekati brat-bratu tri banke ne bismo li se sreli. Nije mi mnogo bilo
potrebno da shvatim da bi mi The Princess
Bride, vrhunska bajkovita avantura Roba Rajnera, podjednako dobro legao u
bilo koje doba dana, noći ili, uopšte, života.
Deco,
i vi stariji sa slabijim pamćenjem, jedno da znate: Rob Rajner je posedovao osamdesete. Držao ih je u
šaci, vedrio i oblačio njima, pljeskao ih svojom režiserskom palicom po turu
kad su bile nevaljale. Šta drugo i očekivati od čoveka koji je, od 1984. do
kraja te decenije, skoro svake godine imao po jedan ultrazabavan i bezobrazno
unosan hit-film; a govorimo o skroz različitim žanrovima, moliću lepo. U
njegova eighties dostignuća spada nekoliko
romantičnih komedija koje su nanovo izmislile žanr (The Sure Thing i When Harry
Met Sally), jedna priča o odrastanju i spoznavanju smrti (Stand By Me), jedan lažni rokumentarac, najbolji u klasi (This
is Spinal Tap), jedan jezivi triler (Misery),
i – ovaj dragulj.
The Princess Bride je, zapravo, knjiga u
filmu, roman koji bolesnom dečaku čita njegov deda. On se malo snebiva – kao
pravi predstavnik TV generacije – pa dopušta čiči da ga uvede u priču. A u
priči, blondina Baterkap i radnik na
njenom imanju, plavušan Vestli, shvataju da se međusobno privlače, pa započinju
vezu; njihova ljubav deluje nam kao sentiment najlepši na svetu. Ipak, mlađani
arijevci moraju da se rastanu, jer Vestli kreće na brodsko putešestvije;
obećava da će se vratiti i zavetuje je da ga pričeka. Ali, avaj! Javljeno joj
je da je izabranika njena srca pogubio slavni gusar, i ona pada u tešku depresiju.
Go-di-ne pro-la-ze ner-vo-znim ko-ra-kom,
Baterkap odoleva vremenu sve do trenutka kada princ Hamperdink,
prestolonaslednik njene države Florin, odluči da je uzme za ženu (jednog dana,
ne odmah), pa ona pristaje, iako zna da može voleti samo svog dragana nestalog
u akciji.
Tada
na scenu stupa razbojnički trojac – mozak ekipe Vicini, dobrodušna sirovina
Fezik i plemeniti mačevalac Injigo Montoja – koji želi da zapodene rat između
Florina i suparničke susedne zemlje Gilden tako što će kidnapovati Baterkap i
zbrisati je sa lica zemlje, optuživši za to komšije Gildence. Njih u stopu
prati maskirani junak u crnom kostimu (nekakav Zoro-trip) i spasava je smrti,
ali – opasnost tu tek počinje!
Scenario
je sastavio Vilijam Goldman, prilagodivši svoj istoimeni roman. (Ako vam ime
nije poznato – ošmekajte mu IMDb profil, pa sagorite u očaju zbog toga što
ranije niste prepoznali njegovu veličinu i skandirali mu ime o
crvenoslovnim danima.) Tekst obiluje vrcavim dijalozima, što se posebno da
videti u scenama mačevanja ili duela uopšte (koje liče na dvoboje uvredama iz
serijala Monkey Island), likovi su
izgrađeni sasvim fino, dok u radnji postoje mali propusti, ali se daju
zanemariti na široj slici.
Ono
što je zaista zadivljujuće jeste glumačka postava, i kad je izvedba u pitanju,
i kad sumiramo imena: Baterkap, princezu nevestu iz naslova igra šarmantna
Robin Rajt (bivša žena Šona Pena), dok ulogu njenog lole tumači Keri Elves,
najerolflinskije što se može. Za sporedne role bili su zaduženi Andre The Giant
(čovek čije je ime najteže transkribovati – Andre Div? Andre Džajant? Andrija Džinović?) kao Fezik, odlični
Mendi Patinkin (doktor Džefri Gajger iz serije Chicago Hope - ovde u veoma zabavnoj ulozi) u ulozi osvetnika Montoje, Kris Sarandon (Suzanin
bivši muž i stoga prirodni izvor njenog prezimena) koji igra nadobudnog princa
Hamperdinka, i Kristofer „Lick My Love Pump“ Gest, Rajnerov stari znanac, kao
sadistički nastrojen dvorski savetnik. A tako smo samo zagrebali odličnu ekipu koja je radila na ovom filmu. Nije vam
dosta? Važi: Bili Kristal ima cameo,
i udesili su ga tako da ga nećete prepoznate bez napinjanja i škiljenja; Piter Folk i Fred Sevidž (sećate ga se, Ralf Makio za siromašne) igraju dedu i unuka;
Mark Nofler, frontmen grupe Dire Straits,
komponovao je muziku; a i fotografija je prelepa, zaustavlja dah, naročito ako
u njoj uživate uz pomoć BluRay tehnologije. (Uzgred, ne obraćajte mnogo pažnju na trejler - zakida filmu na veličanstvenosti.)
Vidite
i sami da je u pitanju kultno delo – iako ono, doduše, nosi neka od izrazitih
obeležja dekade u kome je nastalo. Ako ste klinče – uživaćete. Ako, pak, imate
klinče, i tridesetak ili četrdesetak svojih godina pride – opet vas čeka sjajan provod, i to
na porodičnom nivou. I posle 26 godina, ovaj klasik Roba Rajnera se drži
momački, nudeći upravo ono što, na samom početku, deka Piter Folk obećava svom
obolelom unučetu: „mačevanje, tuču, mučenja, osvetu, divove, čudovišta, bežanije,
istinsku ljubav, čuda...“ Čikam vas da ostanete ravnodušni.
Нема коментара:
Постави коментар