петак, 11. октобар 2013.

HIROKIN - THE LAST SAMURAI (2012)

PIŠE : 2Much Habek

DOBACUJE IZ ZADNJEG REDA: Sycophant

REŽIJA I SCENARIO : Alejo Mo-Sun



Subota je veče, odlučili ste da umesto šmekanja po lokalnim barovima ili besomučnog trošenja mukom stečenih novaca pozovete ekipu kod sebe u stan. Pivo se već hladi, tanko sečen krompir mazan kajmakom se prži u rerni (dok vam se deda/pradeda roštilja u grobu), kokice zagorevaju u mikrotalasnoj... Sve je na svom mestu, sklonili ste prljave čarape od prekjuče i obrisali prošlonedeljnu fleku od kafe sa stola. Ipak, imate jedan problem – stojite pred ikonom gusarske lađe / prozorom i gledate u rentoteku u zgradi preko puta i pokušavate da se setite čime biste mogli da se razonodite, a da se drugari ne smore i pozaspu [Sycophant ~ Još bolje, ovo je jedan od retkih filmova koji je kvalitetniji ako se gleda dok ste skroz trezveni, tako da je savršen za poslednju subotu u mesecu, kada su finansije odavno presušile].

Fear you not, young Padawan!

Rešenje i spasenje je pred vama, prihvatite se Hirokina – Poslednjega Samuraja i ispratite ga u njegovoj bespoštednoj borbi protiv Lorda Grifina i zlih Đakona na postapokaliptičnoj Ne-Zemlji, u svetu gde vladaju pesak, krv [Sycophant ~ ili barem gust sirup od javora i maline, pošto za pravu veštačku krv kinte očigledno nije bilo] i sumnjive ekonomske transakcije. Da se razumemo, gluma, scenario, kamera, muzika i režija su na vrlo vrlo niskom nivou - naravno da je u pitanju film treš Ž produkcije, ali je u pitanju neverovatan, nenamerno ZABAVAN film treš Ž produkcije.


Režiser / scenarista / koreograf Aleho Mo-Sun je odlučio da mu baš ovaj film bude debi ostvarenje (izdato za producentsku kuću u vlasništvu dotičnog gospodina, koja stoji iza nekoliko filmova sličnog „kvaliteta“) i po meni bolje nije mogao, snimio je svoj magnum opus i ne mora dalje ništa više da radi, pobedio je u životu, takoreći.

Scenario zvuči kao nabacani kolaž nespretno pravljen od elemenata filmova Star Wars, DunePrince Of Persia, The Last Samurai (od kojeg pozajmljuje i podnaslov) i njima sličnih. Na ovoj alternativnoj verziji Zemlje postoje dve rase – ljudi i Aridi [Sycophant ~ Arid: suh. Najoriginalniji mogući naziv za pustinjski narod. Da su kojim slučajem živeli u vodi, verovatno bi se zvali Akvilonci] – pri čemu Aridi uz estetski drugačije dlanove imaju i sposobnost da... nekako manipulišu vremenom, ili mogu da traže tajmaut, [Sycophant ~ koliko sam ja skontao – mogu da vide budućnost... par sekundi u budućnost. Uz propratni stock-footage paljenja proročkih sinapsa i... lakmus papira?] nisam baš najbolje razumeo, jako je loše objašnjeno u filmu. Ljudi su, nezadovoljni time, totalno logično, odlučili da raznesu sve na planeti i pretvore je u pustinju [Sycophant ~ Pošto je ustanovljeno da su Aridi iz prošlosti bili moćni in the ways of the Wei („No way!“ – „Wei, dude.“) i mogli da vide far into the future, postavlja se pitanje kako su pobeđeni. Ili su izuzetno apatični, ili im se svidela ideja da ugnjetavani žive u pustinji], i preostala šaka jada Ljudi – predvođena Lordom Grifinom i njegovom vojskom Đakona, sad vlada nad šakom jada Arida gvozdenom rukom. Jedina nada za spas je Hirokin, ratnik proročanstva, koji nošen željom za osvetom želi da pobedi Lorda Grifina. Sve to je prezentovano kroz rečenice koje zvuče kao da su nekoliko puta provlačene kroz Gugl trenslejt, te lišene smisla i konteksta. Oh, boy...


Bio sam zadivljen činjenicom da inače sasvim sposobna glumačka postava (veći broj glumaca ima iza sebe sasvim solidan broj zapaženih uloga u solidnim TV serijama i filmovima) može da odglumi ovako amaterski i šeprtljavo, bez obzira na to koliko je scenario loš. Međutim, postoji jedna mala informacija koja pokazuje mnogo toga – veći deo filma je snimljen u roku od 48 sati.

Nekako želim da verujem da je snimanje filma krenulo tako što je na žurci veče ranije cela glumačka ekipa veselo pila i zabavljala se, ni ne sluteći da im je prijatelj Aleho krknuo sedative u piće, i počeo da nosa ugovore pod izgovorom da radi neku peticiju za ukidanje lova na ajkule zarad njinih jetri, or samting. Kada su svi popadali pod sto, Aleho je zviznuo svoje henčmene, natrpao ih sve u svoj bus i izručio na sveži pesak kalifornijske pustinje da se otrezne, što bi objasnilo zašto pola glumaca izgleda ili kao da su mamurni (konstantno čkiljavi pogled Bentlija) ili pijani (svaka scena Mekfejdena gde ne pokušava da sažvaće poslednji milimetar okolne scenografije). Takođe bi to objasnilo i borbe u kojima se ratnici sa najnepraktičnijim maskama na svetu vrlo usporeno i tromo bore protiv ništa agilnijih pobunjenika. [Sycophant ~Moja teorija je da je ih je namamio u pustaru (slatkorečivim garancijama da će to revitalizovati njihove karijere), čim su došli konfiskovao ključeve kola, i obećao da će ih vratiti njihovim porodicama, neozleđene, ako glume u filmu. To bi objasnilo zbog čega je glumcima neprijatno, što deluju dehidrirano i blago istrumirano] Ne pomaže činjenica da je režiser majstor nekoliko borilačkih veština, te bi bar sa te strane film trebao biti bar pogranično adekvatan.

Kamermani su (verovatno pod uticajem istih supstanci kao glumci) u svakom kadru skoncentrisani na neki deo peska blago levo ili desno od akcije koja bi trebalo da je na ekranu, bar većim delom. Scene poput tranzicija dana i noći i CGI scene sa hoverkraftima, kameleonima i koječime variraju od prihvatljivih do sasvim pristojnih [Sycophant ~ po standardima reklama za Halo govornice iz 2002-e - definitivno], ali su tu samo da produže minutažu filma na ugodnih 105 minuta. Naravno, imamo i neizbežno korišćenje osnovnih filtera i efekata video softvera [Sycophant ~Stari dobri After Effects Vignette Preset, za koji je potrebno čak 3 klika mišem] posejanih po filmu, ali to je već draž ovakve produkcije.
Svakako, po ovome napisanom očekivano bi bilo da predložim da ovaj film zaobilazite poput kužnog oblaka, ali film je jednostavno previše zabavan na onaj so bad it’s good način. Poput železničke nesreće u Pakistanu, ovaj film vam privlači pogled i ne dozvoljava vam da ga ignorišete ma koliko to želeli, u najboljem Ed Vud ili Tomi Vajsou maniru.


 Hirokin u 4 frejma


Od sveg srca vam predlažem da ovaj film gledate, obavezno u raspoloženom društvu, a takođe predlažem da u korist potpunog doživljaja skinete i domaći prevod filma [Sycophant ~ Da olakšamo - ovaj], koji je u najmanju ruku „adekvatan“ filmu na koji naleže.

Let the hilarity ensue !


Нема коментара:

Постави коментар