KEY LARGO (1948)

REŽIJA: John Huston

ULOGE: Humphrey Bogart, Lauren Bacall, Edward G. Robinson, Lionel Barrymore, Claire Trevor, Thomas Gomez, Harry Lewis

Glumačka karijera slavnog Hamfrija Bogarta prostirala se na gotovo pune tri decenije. Holivudski šmeker nije gubio vreme, te se za tih tridesetak godina uspentrao do samog trona američkog glumišta, ostavivši iza sebe gomilu klasika. Iako je njegov život bio prošaran silnim anegdotama, legendama i nagađanjima, meni najdraža crtica iz njegove biografije vezana je za film The African Queen. Naime, postoji predanje da je u jednom trenutku snimanja cela ekipa, od glumaca do nosača kablova, obolela od dizenterije: otrovano vodom za piće, svo se ljudstvo iz ekipe stalo rvati sa ovom napornom boljkom; svo, osim reditelja Džona Hjustona, i, naravno, Hamfrija, koji su vodu još po dolasku zamenili – viskijem.

Ova pričica, nažalost, nema mnogo veze sa filmom o kome će danas biti reči, niti sa nastavkom teksta, sem činjenice da su njeni glavni akteri, reditelj i glumac, zajedno radili i na ovom projektu. Naprosto mi je zabavna, i volim da je prepričavam, posebno zato što se slična epizoda desila i na snimanju vestern komedije Butch Cassidy and the Sundance Kid... ali sad već uveliko skrećem s teme.

Ki Largo, ostrvo iz naslova, najveće je u arhipelagu Florida Kiz, koji se nalazi na samom jugoistoku severnoameričkog kontinenta. Upravo se na tom ostrvu odvija radnja ovog crnobelog trilera iz zlatnog doba pokretnih slika, a počinje dolaskom Frenka Meklauda, veterana iz Drugog rata, u hotel gospodina Templa.

Major Meklaud, koga tumači Bogart, par godina posle rata stiže u pomenuti ugostiteljski objekat da bi obišao rodbinu ožalošćenu pogibijom Džordža Templa, jednog od hrabrijih vojnika kojima je bio pretpostavljeni. Pored vojnikovog oca, nepokretnog vlasnika hotela, na imanju živi i njegova udovica, koja svekru pomaže pri vođenju poslova u domaćinstvu: oni mu, radosni što postoji neko ko će im preneti detalje o poslednjim trenucima dragog im člana porodice, nude prenoćište, a major tu ponudu prihvata.

No, ne lezi vraže, iako je zatvoren zbog vansezonskog perioda, hotel ima šestoro sumnjivih posetilaca – četiri kriminolike prilike, jednu bivšu pevačicu uništenu alkoholom (sa imenom koje podseća na kakav militantni LGBT pokret), kao i izvesnog gospodina Brauna, o kome se mnogo priča, ali se gledaocima ukazuje tek krajem prvog frtalja filma. Oni Frenka ne dočekuju baš raširenih ruku, jer je očigledno da im namere nisu čiste i da pokušavaju štogod da sakriju.

Grmi, seva, vreme se menja: sprema se uragan, a grupica je zarobljena u lobiju. Četvorici bandita se pridružuje i misteriozni „Braun“, i objavljuje da im se ništa neće desiti ako budu sarađivali i samo sačekali da prođe njihov susret sa jednim finim gospodinom iz Majamija, a Meklaud u njegovom liku prepoznaje ispranog mafijaša Džonija Rokoa, kome boravak u zemlji nije dozvoljen. U vreme prohibicije, Roko je bio velika zverka, i namera mu je da se vrati na staze stare slave, ali u Frenku nalazi dostojnog protivnika.

Iako je osnova radnje preuzeta iz istoimene drame Maksvela Andersona, mnogo je toga izmenjeno: Meklaud (imenom King u dramskom tekstu) je dezerter, i to ne iz Drugog svetskog rata, već iz španskog građanskog. Takođe, čitav kraj je drugačiji u odnosu na original – njega je reditelj Hjuston bukvalno dobio od kolege Hauarda Hoksa, koji nije mogao taj materijal da iskoristi u To Have and Have Not. No, i pored svih izmena, zbog relativne ograničenosti prostora na kom se radnja odvija, osećaju se svojstva izvornog formata.

Hjuston i Bogart sarađivali su više puta, i teško je izdvojiti jedno njihovo druženje koje se najviše ističe kvalitetom, jer se među tim naslovima mogu naći i gromade za sva vremena kao što su The Maltese Falcon, gorepomenuti The African Queen i The Treasure of Sierra Madre, koji je izašao iste godine kada i Key Largo. Ovaj film je svakako jedan od potcenjenijih, ali, prema skromnom mišljenju slovoslagača čije redove čitate, i jedan od valjanijih njihovih.

Bogi i žena mu Loren The Look Bekol pojavili su se kao par na velikom platnu četiri puta, a ovo je poslednji, iako su nekoliko godina kasnije imali u planu još jedan. Ipak, do njega nije došlo: vreme je prolazilo, dogovori nisu postignuti, a 1957. godine bolest je odnela ovog velikog glumca. Moram priznati da su njih dvoje bili prilično kul dvojac, jer se i na ekranu mogla bliskost koju su imali, i da je pravi greh to što nisu narednih devet godina iskoristili za bar još jedan zajednički angažman. Ovde su takođe dobri – Hamfri nas čak podseća na svoju ulogu Rika Blejna iz Kazablanke – ali je film, da se ne lažemo, odneo neko od koga to uopšte nisam očekivao.

U pitanju je Edvard G. Robinson, rođen u Rumuniji kao Emanuel Goldenberg, glumac koji je slavu stekao u gangsterskoj drami Little Caesar iz 1931. godine. Njega ovih dana ređe spominjemo, iako je u množini filmova u kojima se pojavljivao pored Bogarta, njegovo ime stajalo iznad imena danas čuvenijeg glumca. On glumi jedinog od petorice krimosa koji nije dvodimenzionalni kliše: Roko, taj bivši capo, žali za prošlim vremenima i želi da ih nanovo proživi; nijedan živi čovek ga ne može zastrašiti, ali mu prirodne nepogode unose nemir u misli. Zaista dobra izvedba, mada ju je Akademija previdela.

Kler Trevor nije bila uskraćena za tu čast – za ulogu Rokove cure-alkoholičarke Gej Don nagrađena je oskarom u kategoriji najbolje sporednjakinje. Da li je zasluženo? Ne smem tvrditi, ali svakako ima svoje kvalitete, i vrlo je moguće da joj je nominaciju donela scena u kojoj peva Moanin’ Low: tu je izvrsna i potpuno dominira ekranom.

U koji bismo žanrovski koš mogli svrstati Key Largo? Mnogi tvrde da je to noar film, i razlozi za to postoje, ako se uzme u obzir kjaroskuro fotografija, dovitljiv scenario i činjenica da su reditelj i glavni glumac sarađivali ranije i na Malteškom sokolu, jednom od najbitnijih predstavnika žanra. Ali, po meni, da bismo ga tako klasifikovali, morali bismo imati elemente kao što su klasična dama u nevolji i prevrtljivost likova – koji ovde izostaju. KL je, pre svega, napeta drama, jedno kvalitetno, zabavno i solidno odglumljeno ostvarenje u kome se da uživati, ako se zažmuri na neke propuste u priči i ne baš najbolje oblikovane likove kriminalaca, i predstavlja obavezno filmofilsko štivo, posebno za one naklonjene monohromatskim radovima.